Српски динар

 Када је у средњем веку дошло до формирања независних држава у Европи, сваки владар је своју политичку независност истицао ковањем сопственог новца. У почетку се ковао само сребрни новац. Осим њега, у Европи је дуго била у употреби и јединствена златна монета, византијски „солидус”, чији назив потиче од речи „солдат”, што значи војник, а служио је за исплаћивање војске.

„Динар” се међу Србима први пут помиње у архивским документима с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Од тог времена, па све до пада деспотовине 1459. године, у распону од 230 година, новац је ковало више од 20 српских владара, 15 жупана и великаша и 10-так градова, а исковано је око 350—400 врста новца.

Динар је представљао једно од најбитнијих обележја самосталности и државности српске државе у средњем веку. Сав средњовековни новац Србије се, због повлачења злата из оптицаја, појаве карактеристичне за тај период свуда у Европи, ковао у сребру.

Рудници - За појаву српског кованог новца, осим економских и политичких услова, од великог значаја је било и богатство Рашке области сребром.

Експлоатација рудника започело је средином 13. века у Брскову. У писаним изворима се први пут помиње Рудник (1293), затим Трепча, Рогозна и Грачаница (1303), Ново Брдо (1308), Трешњица у Подрињу (1312), Липник (1319). До средине 14. века отворени су и рудници у Копаоничкој области: Копорићи, Плана (Копаоник) и Остраћа, затим јужније Јањево. Током 14. века са радом су започели и рудници у Македонији: Кратово и Злетово. У другој половини 14. века отворен је рудник у Железнику код Кучева.

Прва ковница српског средњовековног новца се налазила у тврђави Рас. Ковнице или цеке, како су их називали у писаним изворима или на самом новцу, у време деспотовине су постојале у Брскову (брсковски динар), Руднику, Новом Брду, Скопљу, Призрену, Трепчи, Ариљу и Сребрници.

🇷🇸