Церска битка - 10 ствари које треба да знате о њој

 Церска битка - десет ствари које треба да знате о њој.

1) У питању је уводна битка Првог светског рата

2) Аустоугари су, желећи да поробе Србију, покушали да преко Дрине бочно продру и брзом акцијом остваре свој циљ. Срби су мислили да ће главни удар доћи са севера. Али, мудро вођена војска тадашње Краљевине Србије заправо је на граничним ободима имала само истурене делове, док је главнина, некако централно, чекала. Да би реаговала тамо где напад почне.

3) Када је установљено да је главни удар преко Дрине, наређен је покрет из централних делова. Кључну улогу у том великом покрету, испоставило се касније, имале су две дивизије. То некима не значи много, јер нас у школама нису учили да је пук био основна јединица српске војске. Пук је представљао "екипу из краја", момке сличних година. А нису нас учили ни да четири пука чине дивизију. Зато сада, када знамо да су у дивизији по четири пука, а у сваком од њих по око 4.000 људи из истог краја, разумљиво може да звучи реченица: Главни део Церске битке пао је на плећа Моравске дивизије и Комбиноване дивизије.

4) Ко су ти "Моравци"?

У овом војном смислу, када се каже Моравска дивизија, мисли се на људе из околине Врања, Прокупља, Пирота и Ниша.

5) А та "Комбинована дивизија"?

Отприлике исто, јер су је баш из поменутих моравских крајева чинили тамошњи прекобројни пукови (додатно људство које је мобилисано), али су је чинили и прекобројни пукови из Шумадијске и Тимочке дивизијске области. Отуда "комбинована".

6) И, шта се десило?

Степа Степановић, који је командовао другом (од три српске) армије, увидео је значај планине Цер за предстојећпи сукоб. Зато је послао Моравску и Комбиновану дивизију да Цером овладају. Да би се зауставио продор непријатеља, српски војници су започели марш-маневар (брзо кретање, у пуној ратној опреми), а он је конкретно значио прелазак око 50 километара у једном дану. Међутим, и Аустроугари су пошли на Цер. Како су се ту сусрели, и за једне и друге ненадано, настало је нешто што војни стратези описују као "битка у сусрету", односно није било неког нарочитог утврђивања, па размиљшања, па тактизирања, већ - напред.

7) Срби су овим изненадним налетом, у борби за Текериш, Тројан, Косанин град и многе друге знане и незнане врхове, засеоке и брежуљке, спречили Аустроугаре да се споје са сопственом армијом која је, северније, већ заузела Шабац (а у Шапцу је било разних језивих ствари). 

Него... Јесу наши преци својом појавом на Церу спречили то спајање, али... и на Церу је било страшно. У прва три дана убијено је око 10.000 војника, од који су трећина биле наше прадеде и чукундеде, а остатак незвани гости. Јуришало се, заклањало, повлачило па опет јуришало.

8 ) На интернету ћете наћи и следеће реченице, које се погрешно везују за Церску битку: "Видевши извештаје у којима му је јављано да многи његови војници гину у јуришима, а он, врло болестан, лежи у шатору, тадашњи командант Другог пешадијског пука "Књаз Михаило", који је био у саставу Моравске дивизије, устао је са постеље и сам повео војнике у јуриш. Он се звао Миливоје Стојановић Брка. Тај јуриш је инспирисао Станислава Биничког да напише "Марш на Дрину"..." Запамтите, истина је све то, осим да се тај јуриш десио на Церу. Он се догодио касније те 1914, током Колубарске битке. Али, јунаштво Бркиних момака у Церској битки, где су стигли прешавши без предаха неколико десетина километара, и са осталим Моравцима и Комбинованом дивизијом извели чуда, заиста је инспирисало Биничког за "Марш на Дрину". Тај Бркин пук, Други пешадијски, је управо онај чувени "Гвоздени пук" о коме се толико прича, а толико мало, заправо, зна.

9) Укључиле су се у битку и остале српске снаге, па је на бојишту дугом неколико десетина километара било око 180.000 Срба, а за око 15% више Аустроугара. Кључан је био управо - Цер. И управо на њему, мала и од свих већ отписана Србија, невероватном пожртвованошћу војске и великим помагањем обичног народа урадила је нешто незамисливо. Победила је.

10) Дана 24. августа 1914. на територији Србије више није било ниједног аустроугарског освајача. Осим 10.000 погинулих и двоструко мање заробљених. Али, иза оних преживелих, а побеглих непријатеља, остали су страшни злочини. Страшни. Ево неких злочина освајача, забележених у само једном од извештаја после Церске битке:

"Стрељано 345 мушкараца и 64 жене, убијено ножем 113 мушкараца и 27 жена, обешено 7 мушкараца и 6 жена, измасакрирано или смртно претучено 8 мушкараца и 20 жена, живо спаљено 35 мушкараца и 96 жена, извађена утроба код 2 мушкарца и 4 жене, одсечени носеви код 28 мушкараца и 6 жена, одсечене уши код 31 мушкарца и 7 жена, ископане очи код 30 мушкараца и 38 жена, одсечени полни органи код 3 мушкарца и 3 жене, исечена кожа на каишеве код 15 мушкараца и 3 жене, одсечене дојке код 2 жене, исечено на комаде 17 мушкараца и 16 жена" - Арчибалд Рајс, 1914.

---

Ни то нас нису учили у школи? Добро, човек се учи док је жив.

А ово је била кратка историјска лекција о Церској битки. Или бици, правилно је писати и једно и друго. Лекција о једном од најпознатијих примера храбрости и пожртвованости наших предака, кратка прича о њиховој борби да данас живимо слободно.

Можда ми не можемо да будемо као јунаци од пре једног века. А можда и можемо, Бог зна. Али, оно што сигурно можемо - то је да их не заборавимо.

Ова прича баш томе и служи.