Устанак у Банату 1594

 

Који су то Срби "криви" што су спаљене мошти светог Саве?

Нас у школи нису научили баш све што би било лепо знати. Добро, научи се много тога у кући, много тога чека и у књигама. Ово је, међутим, једна лекција за коју би било лепо да је носимо у срцу. Лекција коју, ето, мало ко зна. Када је прочитате до краја, делићете је свима које знате, јер ћете јако, баш јако, пожелети да нам се никада више не деси да нешто овако не знамо.

Зашто су спаљене мошти Светог саве? Истина о томе је... нестварна.

Та прича је - прилично војна.

Када би се читала само Википедија, тамо штуро пише "Тело светог Саве је било сахрањено у манастиру Милешева. За време турске владавине народ српски се скупљао над моштима свога светитеља, да тражи утеху и лек. Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан паша Београдски је наредио да се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла (10. маја) 1594. године".

Истина је далеко суровија.

У старом турском језику "каурин" је била реч којом се означавао свако ко је био другачије вере од Османлија. Каурину је, у том, 16. веку, на овим нашим просторима, освајач могао да ради шта хоће, кад хоће и како хоће. А у тим данима безумља, мало је било милости за Србе, који су гледали како им неки Османлија пали цркву, одводи децу, неретко и жене. Убиства су постала свакодневица, а отимања далеко чешћа. Народ више није могао да трпи. И први устанак, заправо, није био онај 1804. са Карађорђем. Било их је неколико од Косовског боја до тада. Први прави, огромни устанак подигли су Срби из Баната 1593. Тражили су од свог владике, Теодора Несторовића, да их, као духовни вођа Срба из Баната, предводи. А Теодор Вршачки био је благе нарави.

По описима, био је налик Патријарху Павлу - стално у молитиви, непрестано у посту. Одвраћао је народ од крвавих борби, одвраћајући га тако од убиства. Међутим, ужаси бесних Османлија, који су искористили први предах у рату са Аустријанцима да, онако окупљени у околини Панчева, увећају своје зулуме, натерали су Србе да ово поруче свом владици Теодору: "Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћи ће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклети Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!”.

Одговор је гласио:

"Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади, отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве? Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове"".

Међутим, оно дивљање пристигле турске војске распомамило је и Османлије из градова, који су ушли међу српска села и почели колективну пљачку и убиства.

"Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас да или слободу стекнемо, или да нас смрт од патњи ослободи!", записане су речи тадашњег српског народа у Банату.

О ономе што се десило Теодору Вршачком у једној од наредних ноћи остало је чудесно предање. Неки други пут ћемо о томе шта  је доживео, какав је то био глас, које су то биле речи које је чуо у ноћи. Сад само ово - следећег дана је владика изашао пред окупљени народ и поручио му:

"Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик Светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу!".

Устаници су урадили управо то: ишавши напред са црквеним барјацима са којих је бљештао лик Светог Саве, побеђивали су најпре мање, а онда све веће турске одреде. Шта су започели 1593, наставили су 1594, ослобађајући западно Тител, Бечкерек (сада Зрењанин) и Бечеј, на северу Јенопоље, Вилагош, Липово, Фачет, централно Охат и Бокшан, а јужно Парту, Мерчино и - Вршац.

Да, Вршац.
У њему се збио један чудесан догађај, када су устаници кренули на симбол града, Вршачку кулу. Tамошњи Ага изашао је пред вођу устаника Јанка Лугошана Халабуру и понудио му да њихов двобој одлучи коме ће припасти Кула. Српски устаник прихвати позив, којим би се сачували животи и једних и других војника, па у двобоју победи заповедника тврђаве и одруби му главу. Ако погледате грб Вршца, који већ вековима постоји (латински натпис на грбу дали су му Аустријанци који су потом ту завладали) и дан данас се у врху, над кулом, налази приказана Халабурина рука која на сабљи држи набодену агину главу -  Тамо то стоји да не заборавимо ко смо, али... ми у грбове више не гледамо као на подсетнике. Иако баш због нас и оних који за нама долазе и постоје.

А за то време на бојном пољу...

Српски устаници су, где год би се нашли наспрам Османлија, односили победе. Мале, али свака од њих - животно значајна. Преживеле Османлије су, бежећи у мирне, још увек турске градове, говориле тамо да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”.

Многи су, има записа, поверовали у Светог Саву, а "неки се кришом и покрстили".

Дотад највећи бој се десио у јуну 1594, када је двоструко јача османска војска, од 11.000 људи, на крају спала на хиљаду преживелих. Срби су почели да се ослобађају све више и више.

Али...

Владику вршачког су, међутим, ражалостиле две ствари:

Прва је, како записа, "опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој".

Друга је била још опаснија: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави“.

Устаници су се баш тако, свирепо светили за попаљене домове, за поклану родбину, за ближње на колац набијане, за цркве уништене. Нису се тако светили сви, али... Они који су на светог Саву и његове смернице заборавили, заборавили су и на чојство. И на људскост. Они су пораз, и то вечни, доживели и пре краја устанка...

А устанак је кулминацију доживео 10. јула 1594. када је дошло 30.000 Османлија и у боју са 4.300 српских устаника однело одлучну победу у близини Бечкерека. Остатке, од око 300 Срба, су уништили у борби код Темишвара.

Теодор вршачки, до ког су долазили гласови о Синан-паши, послатог из Стамбола да казни Србе, свакодневно је добијао извештаје да Османлије убијају не само учеснике устанка, већ и невине, жену и децу. "Срећни су били они који су умирали брзо, а таквих је било мало".
Највећи број је набијан на колац.
Затим је, по броју смрти, било на другом месту - черечење.
На трећем - драње коже, наживо.
На четвртом -, смрт печењем на ражњу.

Села опустеше. Стотине, хиљаде несахрањених по Банату развлачиле су дивље звери и птице.

"Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети...", записао је речи Теодора Вршачког негов ђакон Стефан.

Иако су многи Срби успели да побегну код Аустријанца, добар део њих у Ердељ, владика реши да се врати међу Турке, како би својом предајом сачувао преостали народ у Банату. Пред Османлијама потом исповеди Бога Живога, помоли се светим великомученицима и паде у руке бесних. Они га везаше за колац, па су му полако драли кожу са целог тела, од врата наниже. Кад год би се онесвестио, поливали би га хладном водом, да би што дуже био у мукама. Османлије би га драле, а он не би кукао, већ се - молио. Светом Сави. Мученицима светим. Да сви они умоле Бога да прими његову жртву и спасе народ.

Убише тако Теодора Вршачког, али су му тело оставили са забраном сахрањивања, да би га звери изјеле. Али...

Вукови који су се појавили, убили су неколико турских војника, а тело светог владике уопште нису дирали. Оба џелата која су драли кожу са њега, сутрадан по смрти Теодора Вршачког су полудела. Турском команданту који је наредио гуљење коже, избиле су неке силне ране по телу и он је почео да урличе у боловима даноноћно. Старешине османске наредиле су да се тело светог Теодора Вршачког тајно однесе и на скривеној локацији сахрани, како се не би народ окупљао око њега.

А уз све то, сећајући се да су устаници на барјацима носили лик Светога Саве, у коме су стално видели подсећање на снагу вере, снагу љубави, снагу наде, Синан-паша донесе одлуку: "извадите мошти из Милешеве, спалите тог Саву усред Београда". То се и деси 27. априла по старом, 10. маја 1595. године по новом календару. Пепео моштију узе и развеја на све четири стране света, уверен да више нико међ' Србљем неће ни помислити на Светог Саву.

А ево, прође више од четири века од тада. Светог Саву нисмо заборавили. Питање је само колико се држимо његових смерница за живот... Мада, никад није касно почети.

Ето, није касно ни ово - што смо за Теодора Вршачког, можда, тек сада сазнали. Али, и он тада, и они који су тада бљештавим ликом пред собом односили победе, они који су остали верни чистој вери, љубави за ближње и били спремни на жртву за слободу (не они који су скренули на странпутице освете, заборављајући људскост, одбацујући чојство) - они истински јунаци ове приче живели су у нади да ћемо ми, њихови потомци, не ратовати - већ да ћемо ми својим животом, својим врлинама, бити живи барјаци са ликом Светог Саве:

Да ћемо баш ми бити узори другима.

То му, некако, и дође наша обавеза. Према славним прецима.

А то му, некако, и дође та љубав. Према Богу и ближњима.☦

Извор:Дарко Николић