10 stvari o Kumanovskoj bici

 

На овај дан је почела Кумановска битка.

 Ових десет ствари треба знати о њој:

1. Кумановска битка, са око 200.000 учесника, је најзначајнија битка коју је српска војска водила 1912. године, у којој је почело коначно ослобађање Балкана од Османлија.

2. Иако ми, са правом, већи значај дајемо догађајима из Првог светског рата, треба знати да су успеси српске војске у њему добрим делом били управо услед искуства стеченог 1912. године у Првом балканском рату, и годину дана касније у Другом. Колико је била важна та Кумановска битка, сведочи и следеће. Ми, садашњи, овдашњи, немамо ништа са чиме бисмо могли да упоредимо онај чувени Косовски бој, зар не? Просто, та борба је била толико велика и узвишена, а патња после потоњег турског поробљавања Србије толика, да је... неупоредиво са било чиме? Ипак, наше прадеде и чукундеде су успеле не да нађу, него да створе поређење. Кумановска битка је била толико векова чекана, а толико велика, да су од тог чувеног октобра 1912, па наредних неколико деценија (док није почела нова ера, сурове индоктринације и планираног заборава), тај догађај обележавале три речи. Порука и Османлијама, али и новим нараштајима:"За Косово - Куманово". Да, толико је била велика та битка.

3. Први балкански рат назив је за заједнички напор Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске у 1912. и почетком 1913. да са Балкана протерају Турке. Када је то, уз неколико великих битака, обављено - Бугари су нас, као дотадашњи савезници, напали 1913. на Брегалници и Злетовској реци јер им се није свидела подела македонске територије. Ми ћемо се држати октобра 1912, јер Кумановска битка припада Првом балканском рату. Трајала је два дана и први је велики сукоб у коме је српска војска учествовала у 20. веку.

4. Да би се схватила величина, а пре свега значај ове битке, треба знати да је вишевековно ропство побеђено јер је постојала вишевековна нада да је победа, ма колико деловала немогуће, могућа. Генерације су се мучиле, али и спремале, па спремале оне генерације које долазе, одгајале их само са једном мишљу "Једном ћемо и ми, и наша поробљена браћа бити слободни". Тако васпитавани, почели су да се ослобађају. Први српски устанак, па Други, па први обриси самосталности, па кнежевина, па Краљевина... Али, многи су и даље били робље. Њима у помоћ стигле су те 1912. још новије, слободе све жељније генерације. Зато је, када се кренуло у коначно ослобађање Балкана, првог дана мобилизације у Краљевини Србији на зборним местима било скоро 98% позваних. А трећег, последњег дана? Малтене за трећину више него што је држава испрва позвала људи. Можете ли онда замислити силину тог првог судара жеље за слободом и оних који су је ускраћивали? Тај први судар, е, то је Кумановска битка.

5. Врање је од 1878/9 отприлике било наша најјужнија свима знана тачка. Граница је одатле, дијагонално по мапи, ишла на северозапад. Захваљујући ослобођењу (такође оствареном у рату са Турцима 20-ак година пре краја 19. века) српски су, изнад Врања, били Лесковац, па готово у линији с лева на десно Прокупље, Ниш и Пирот. Била је то територија попут једног "троугла са шпицем на доле". Али, уопште није обухватала све некадашње српске земље, нити сав народ. Османлије су лево, у приграничним подручјима, држале Гњилане, Приштину, Митровицу, Нови Пазар. Србија је зато била раздвојена од Црне Горе. Албанија није постојала као независна држава, њена садашња територија је била део Османског царства. Албанци (тада су они били називани и Арнаутима) учествовали су у турским јединицама, истина уз неку врсту повлаштеног положаја у односу на остале Османлије, бар када се ради о служењу војног рока.

6. У октобру 1912. наша војска је у три правца кренула да ослобађа оно што се вековима звало Стара Србија. Једна армија, главна, Прва, кренула је право на југ од Врања - ка Куманову. Једна се спуштала десно од ње и кренула да ослобађа Косово, а још једна лево од Прве армије, у садејству са Бугарима. Циљ је био да се, после брзог продора кроз дотадашње пограничне области, у близини Куманова све три српске армије споје, па да потом заједно ударе на главне турске снаге.

7. Међутим, Турци уопште нису хтели да чекају ту битку тамо где су је Срби очекивали. Срби су били уверени да ће до ње доћи 50-ак километара јужно од Куманова, у пределу познатом као Овче поље, које је својом конфигурацијом било малтене идеално за битку тих размера. Међутим, искористивши лоша извиђања српске војске и маглу, Турци су се примакли Куманову и - ту изненадили тек првопристиглу, Прву армију.

8. Ту, код Куманова, Турци су имали по њих готово идеално распорођене српске снаге. Треба знати да је, нарочито у сукобима великих размера, за једну војску је важно да не буде окружена, па се зато често наступа у "линији", која иза себе има још једну такву, као резерву. Када се иде у таквој формацији, захвата се широко пространство, а ниједан сегмент армије не може лако да буде "обухваћен". Ако се и догоди напад на само крило, резерва се помери напред и помогне. Међутим, Срби су у кобној ноћи 23. октобра по новом календару, грешком заноћили са потпуно истуреним својим левим крилом, а и десно је мало "штрчало" у односу на средину. Турци су се на то српско лево крило обрушили главнином својих снага. Као када посматрате рад брисача на колима: били су у прилици да разбију крило, па средину, а онда и друго крило - пре него што Србима уопште стигну преостале две армије.

9. Невероватне напоре издржало је и невероватне подвиге направило је нападнуто српско крило, нарочито његови истакнути делови на камењару Сртевица. Слично је било и на оном другом крилу, само са нешто мање жестине. Сутрадан се српска команда прибрала, па је Османлијама, уз велике губитке али и велике напоре свих снага, укључујући и центра који је заузео најузвишенији, положај Зебрњак, нанет пораз од ког се до краја Балканског рата Турци нису опоравили на том делу фронта. Ту, на Зебрњаку, подигнут је велелепан споменик, скоро 50 метара висок. Бугари су га скоро целог уништили почетком Другог светског рата. Ваљда, да бисмо ми, садашњи, све то заборавили. И, умало да јесмо...

10. У Кумановској битки учествовало је на хиљаде наших предака. И знаних и незнаних. Били су ту и чувени научник Милутин Миланковић, и потоњи краљ Александар, и оснивач српског Олимпијског комитета Светомир Ђукић, и многи други, попут славног Гвозденог пука. 

П. С. Хвала деди на победи❕