Dušan Purić
Душана Пурића, питомца Војне академије и помоћника начелника штаба Дринске дивизије, Први светски рат сачекао је на шарганским положајима где је командовао 4. пуком "Стефан Немања".
Пред њим је тог јутра 19. септембра почињала једна од најкрвавијих битака рата, бој на Мачковом камену.
Након напорног марша, пред њим се указала права кланица.
Његова заповест је била кратка:
“ВОЈНИЦИ, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја испред свих.
Стога за мном! У јуриш!
За слободу и отаџбину!”
Инсистирајући да води спреда, као што и доликује етосу српског официра, погинуо је херојски 22. септембра на обронцима Мачковог камена у најжешћем судару са Аустроугарима.
Епска погибија команданта толико је погодила српске војнике да су одбили да га сахране у беспућима западне Србије.
Одбивши да га оставе, и у смрти, постао је њихов симбол борбе до самог краја, за слободу отаџбине.
Ковчег и тело свог командира носили су као реликвију - из борбе у борбу, из јуриша у јуриш. 5 дана и 5 ноћи.
Тек након личне наредбе генерала Бојовића, Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.
Коментари
Постави коментар