Jama u Livanjskom polju

 Ово није прича за свачији стомак. Али је за свачије срце

Прича је ово коју не зна много људи. А стара је тачно 82 године и пред вама је не због јубилеја. Већ због... срца.

Она почиње у Ливањском пољу. 

Југозапад Босне, негде између Динаре и Голије, кад гледате југ и север, односно између Тушнице и Шатора кад гледате исток и запад. М? Нису нас на географији учили ово? "Чудно". 

Добро, да пробамо онда овако.

Рецимо, мени је бака рођена на православни празник Огњена Марија. Ишао сам у школу Иван Горан Ковачић. Наизглед, нема то никакве везе једно с другим, осим што је своје најпознатије дело, о усташким злочинима, "Јама", чувени ИГК написао баш због злочина који се десио на Огњену Марију 1941.

На просторима Ливањског поља усташе су само у 1941. убиле преко 1.500 Срба. Махом жена, деце и старих. Али, нису то била стрељања. 

О, напротив. 

У јаму Равни Долац, дубоку 46 метара, бацили су 218 живих људи. 

А онда по њима бацали велико камење и стење, јер су се крици, неким чудом неколико преживелих, чули из дубине. А затим су на њих бацили и бомбе.

Било је ту много деце. И много жена. Чак и три труднице. Неки од бачених - онако изломљени, унакажени, некако су, по паду, остали живи.

Мрак.

Само трачак светла одозго. Тамо горе, где је смрт почињала.

Од болова није могло да се живи. Од јаука преживелих, тек. Од пада, од мртвих око себе, такође.

А опет, остали су тај дан живи, њих неколико десетина. У мукама, али живи. Но, њихов самртни ропац се чуо, све више, све чешће. Они који су могли да се помере, почели су да лижу влажне стене, не би ли се дан по бацању, 31. јула, окрепили бар мало. Неки дечкићи, не старији од осам година, решили да пишке у једну ципелу, па пробали да пију. Умрли су међу првима од преживелих.

Када би видели светло са врха јаме, знали би да је дан. Па позивали, запомагали, тражили помоћ. Није имао ко да их чује. Онда су уквасили делове одеће скинуте са мртвих, па су то прибили уз зидове стена, не би ли се на тканини накупило воде која је клизила понегде по том мртвачком камењу. Онда су цедили тканину - и пили.

Живели су ти мртваци тако дан, два, три. Петог или шестог, на њихова позивања им се неко одазва одозго. Обрадоваше се живи, па послушали позиве одозго да, ако има међу мртвима нешто пара или злата, да понесу, сад ће конопац за извлачење. Просто да понесу, да им се нађе у данима рата, да не пропадне у јами. Неке старије жене су повикале "то су усташе, познала сам тог и тог по гласу!". Нису их остали слушали. И, ови горе извукоше најпре двојицу од Лалића и једну девојку, Саву Вулић. Али, не прође много, зачуле су се пушке. Одозго су у јаму бацили два младића. После њих и Саву. Голу. Ко зна шта су јој радили пре смрти. Горе се само смех ђаволски чуо.

А онда бомбе. И повици одозго "Има ли сад ко жив, да га вадимо?".

Једна од трудница се недуго затим породила. Мртворођено женско дете... "Бог га имаде на уму да се не пати и не скапава као ми", рече несрећна мајка.

Прође читава недеља.

Две недеље.

Три недеље.

Четири недеље.

Пет недеља.

Шест недеља.

И три дана.

А онда, мало чобанче, Хрват неки од доброга рода, јер добрих људи има свуда, и нема их мало, зачу последње вапаје. Довео је неке људе “да ваде”, ако има ко преживелих, али се нико није усудио да крене. Једна жена, не могавши више да издржи ужасе јаме, окуражила се. И јавну им се одозго, срећна.

---

Из јаме Равни Долац, у коју је баш на овај дан, на Огњену Марију, односно свету великомученицу Марину, те 1941. бачено 218 живих људи, углавном жена и деце, изашло је на Усековење главе Св. Јована Крститеља 13 жена и један мушкарац. Једна од тих жена је три месеца касније родила близанце.

Куцала и њихова, нерођена два срца у јами тих шест недеља и три дана. Па, нека од данас и ваша куцају за те мученике. И оних 1.500 из осталих јама Ливањског поља. И ко зна колико десетина, стотина хиљада других жртава сличних стратишта из тих времена.

Уствари, нека куцају за нас, садашње. Да не гледамо више најгоре у људима око себе, већ да не заборавимо да смо - род. Да не заборавимо ни - одакле смо пошли. Тада ћемо знати и где идемо, и како ћемо тамо стићи. 

Ова прича је само један од знакова покрај пута.