Bitka na Ivankovcu

Ivankovačka bitka je jedna od prelomnih tačaka Prvog srpskog ustanka i predstavlja prvu pobedu Karađorđevih ustanika nad zvaničnom vojskom Osmanskog carstva. Po gregorijanskom kalendaru bitka se vodila od 18. do 20. avgusta 1805. godine.

VREME PRED BITKU

Saznavši da se Hafiz paša s velikom vojskom sprema na Srbiju, ustanici su prvi udarili i do 31. jula oslobodili Karanovac (Kraljevo) i Užice. Time su Turci bili proterani iz svih sela i gradova Beogradskog pašaluka, osim Beograda, Šapca i Sokola.

Da bi ugušila ustanak, Porta (vlada Osmanskog carstva) je krajem jula uputila iz Niša u pašaluk Hafis-pašu sa oko 15.000 vojnika koji su se, da bi izbili na Beograd, okupili na Vezirovom brdu kod Ćuprije.

Ustanici su očekivali napad na ovom pravcu i prikupili su se u dve grupe. Karađorđe je sa prvom grupom od 4.000-5000 ustanika bio je na brdu Gilj, na levoj obali Velike Morave. Sa tog položaja mogao je da brani glavni pravac turskog nastupanja Ćuprija—Jagodina—Batočina—Grocka—Beograd. Drugu grupu od oko 2.000 ustanika vodio je Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem. Oni su bili locirani na Ivankovcu kod Ćuprije, da bi branili moguće tursko nastupanje desnom obalom Velike Morave pravcem Ćuprija—Ivankovac—Požarevac—Grocka—Beograd. Hafiz paša se odlučio za napad preko Ivankovca, ocenivši da je prvi pravac opasniji jer vodi kroz Šumadiju, u kojoj već bukti ustanak.

Prema istorijskim izvorima, ustanici su se na brzinu utvrdili podizanjem dva šanca sa palisadama i brkljačima, dok su na padinama zapadno od šančeva bila dva reduta. U jednom od tih reduta nalazila se i rezerva srpskih ustanika pod komandom Stevana Sinđelića.

TOK BITKE

 Ujutro 18. avgusta (po gregorijanskom kalendaru) Hafiz-paša je napao ustanike.  Glavnina turskih snaga zauzela je položaje na Vezirovom brdu.  Istovremeno su dve turske kolone zaobišle ​​Ivankovac sa istoka i zapada i zauzele Supsku i Senje.  Hafiz-paša je napadom na Supsku i Senje sa Vezirova brda mislio da će bar potisnuti Srbe i otvoriti put svojoj vojsci ka Beogradu.  U zoru 19. (6.) avgusta 1805. godine izvršen je napad i na srpske položaje.  Konjica je prva napala.  U susret im je izašlo šest srpskih konjanika iz rovova.  U isto vreme, grupa se odvojila od Turaka da podeli megdan na Kraljevom polju.  Megdan je trajao sve dok turski konjanici nisu došli u domet srpskih pušaka.  Potom su pešaci izašli iz rovova, ispalili rafal i potom se vratili u rov.  Dok je jedna kolona Turaka jurišala na šanac, druga je pokušavala da probije redutu.  Nakon kratke paljbe, posada prednje redute povukla se u pozadinu.  Besnim napadima turske konjice na redute i rovove kasnije se pridružila i turska pešadija u napadu na manji rov.  Tek pred veče Turci su uspeli osvojiti manji rov, kada se posada šanca povukla u veći rov.

 Nakon što su Srbi napustili prvu redutu, Turci su napali drugu, kojom je komandovao Kara-Steva iz Prova.  Tek posle sat vremena srpska posada je morala da napusti ovu redutu.  Tada su Turci preuzeli napad na veliki jarak.  Padine Ludog brda, koje su se uzdizale severozapadno od rovova, otežavale su turskoj konjici da iskoristi svoj puni potencijal.  Napade sa istočne strane sprečavalo je korito Ivankovačke reke (reka Mirosava), a sa južne strane konjicu je sprečavala gusta šljiva.  Turci su tokom dana izvršili dvadesetak napada na srpske položaje, ali su svi odbijeni.

 Pojava srpske vojske na Ludim brdu učinila je turski levi bok ranjivim.  Turci su pod okriljem noći napustili Ivankovac, čime su borbe okončane.  Ubrzo je u pomoć pritekao i vožd Karađorđe, koji se sa vojskom pridružio Stojkoviću na položajima iznad Paraćina.  Turci su 20. avgusta još tri puta napali ustanike i uspešno su odbijeni.  Zbog toga se Hafiz-paša povukao, ostavljajući ustanicima bogat ratni plen.

 

 ZNAČAJ BOJA NA IVANKOVCU

Pobeda Srba na Ivankovcu imala je veliki moralni odjek u celom pašaluku, ojačala je samopouzdanje ustanika i otvorila put potonjim uspesima u borbama za oslobođenje protiv turskih osvajača.

Vojni stratezi smatraju da je boj na Ivankovcu bio „blistav primer taktički dobro osmišljene i ostvarene vojne operacije“, a istoričari da predstavlja „jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda Karađorđevih ustanika u periodu Prvog srpskog ustanka“.

Pre tog boja, Srbi su se borili samo sa vojskom dahija, koji su u Beogradskom pašaluku zaveli vladavinu bezobzirnog nasilja, pljačke i terora i zbog čijih je „zuluma“, nakon seče srpskih knezova, izbio ustanak 15. februara 1804. pod vođstvom Karađorđa.

Boj na Ivankovcu bio je prvi ratni sukob sa turskom carskom vojskom, a posebno je važan jer je pokazao pravi karakter ustaničke borbe, čiji je konačni cilj oslobođenje od Otomanske imperije.

Zato pobeda na Ivankovcu spada među presudne događaje koji su doprineli obnavljanju srpske države početkom 19. veka.