Bitka kod Velbužda- najveća srpska pobeda

 Битка код Велбужда (данашњег Ћустендила на самом западу Бугарске), која се одиграла на данашњи дан, 28. јула 1330. године, је по нашем мишљењу највећа српска војничка победа у историји.

Имали смо ми сјајне победе као рецимо победа српског кнеза Властимира, оснивача династије Властимировића, над Бугарима кана Персијама 851. године или победа у бици код Бара, која се одиграла 7. октобра 1042. године између српских одреда кнежевине Дукље, предвођених кнезом Стефаном Војиславом, оснивачем српске династије Војисављевића, и моћне ромејске војске, предвођене драчким стратегом Михајлом или победа у Банатском устанку 1594. године (код Петровграда-Зрењанина, Бечеја, Титела, Панчева и Липова) или победа Карађорђевих устаника над надмоћном турском војском попут оних на Мишару, Делиграду, Иванковцу, Штубику, Малајнци или Милошевих устаника на Љубићу или Дубљу, а да не помињемо велике победе српске војске у 20. веку код Куманова, Битоља, Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану, пробоју Солунског фронта или победа у митровданској одбрани Херцеговине Светог Саве на Митровдан 1992. године или у бици за Коридор 1992. године итд.

Међутим, од многих великих победа српске војске у историји, битка код Велбужда је највећа!

Зашто кажемо да је ова победа српске војске највећа у историји? 

Просто зато што смо од тог дана постали заправо европска империја и зато што смо у једном дану потпуно поразили Бугарско царство и та некада моћна држава практично је постала српски вазал, док се сврха постојања Ромејског царства свела на то како да се задовоље Срби и њихови владари, који су створили најмоћнију балканску (а по некима и европску) силу.

На данашњи дан, у суботу 28. јула 1330. године, на брду Спасовица код села Николичевача испод ког пролази река Струма, у 7 ујутро отпочела је та чувена битка код Велбужда.

Велбужд је заправо данашњи Ћустендил—што у преводу значи Константонова бања касније поневши име по српском велможи Константину Драгашу, који је владао тим крајевима југоисточне Србије. 

Битка је отпочела изненадним и муњевитим српским нападом. 

Српске трупе је, након безуспешних преговора са Бугарима и одслужене Свете Литургије у задужбини краља Милутина у манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану (данас одузетом од СПЦ и припојеном Титовој МПЦ уз признање аутокефалности), предводио Свети краљ Стефан Дечански (1322-1331), заједно са својим сином "младим краљем" (тј. престолонаследником) Душаном који је столовао у Зети тј. у старој српској престоници Скадру. Син Душан се са својим трупама придружио пристигавши из Скадра, у ком су иначе столовали "млади краљеви" Немањићи припремајући се за будући српски краљевски или царски престо.

Трупе Бугарске царевине је са друге стране предводио цар Михајло III Шишман (1323-1330).

Повод за битку био је покушај краља Стефана Дечанског да предупреди спајање бугарске војске са ромејском на Вардару и њихов заједнички напад на Србију. 

Битка код Велбужда се окончала потпуном победом српске војске и погибијом Михајла Шишмана чије су трупе до ногу потучене.

У бици се нарочито истакао "млади краљ" и престолонаследник Душан, пошто су трупе под његовом командом и он сам били кључ у погубљењу бугарског цара Михајла, незадрживим пробојем тешке српске коњице и оклопника. 

Директне последице битке била су мања територијална проширења Србије источно од Ниша према Софији и постављање малолетног сестрића српског краља Стефана Дечанског Јована Стефана (1330-1331) на бугарски престо јер је од тада Бугарска постала вазал Србије. 

Међутим, ова српска победа имала је далеко дубље последице. Њоме је у самом зачетку уништен ромејско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је ромејски цар Андроник III (1328-1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао Бугарску. 

Исход ове битке доводи и до тога да се у Србији осећало незадовољство властеле владавином краља Стефана Дечанског и настојања да Душан стане на чело нестрпљиве властеле и покуша да обори оца са власти, како би се искористила ова победа за даља ширења и јачања земље. Тако се на крају и десило.

Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка највећем територијалном проширењу и економском јачању у њеној историји.