Marko Markovic BLOG

 На данашњи дан, 1941. године, одреди ЈВуО, под командом потпуковника Веселина Мисите ослободиле су Лозницу. Био је то први ослобођени град од нациста у Европи.  У јуришу јуначки гине и потпуковник Мисита.  Постхумно је унапређен у чин пуковника и одликован Карађорђевом звездом. А сада вам доносим мало опширнију причу о овом догађају👇 Први ослобођени град у Европи у време Другог светског рата је Лозница. Лозница је ослобођена на данашњи дан 1941. године. Зашто кажемо да је то баш Лозница, а не рецимо Пљевља из 14. јула 1941. године или неке вароши по Херцеговини Светог Саве из јуна 1941. године? Зато што је у Лозници, одмах након ослобођења, успостављена званична легална државна власт Краљевине Југославије, а не неко "револуционарно веће" или било какво слично тело привременог карактера. У Лозници имамо поптпуно ослобођење и враћање предратних власти. На жалост, данас нећете видети државне манифестације поводом ослобођења Лознице или присуство највишег државног врха или ...

  На данашњи дан, 1995. године, почело је НАТО бомбардовање Републике Српске. У бомбардовању је убијено више од 100 недужних цивила. На положаје ВРС НАТО авијација бацила је 1.026 бомби, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона. НАТО злочинци су у акцији, под називом "Намерна сила", користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да "она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто". За бомбардовање Пала, Јахорине, Хаџића, Вогошће, Илијаша и Братунца, који су била под контролом ВРС, НАТО злочинци су користили осиромашени уранијум, а од његових последица умрло је највише бивших становника Општине Хаџићи који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 умрлих, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, дана...

  Страшна тајна о српском официру - између стадиона Звезде и Партизана На око 200 метара од наша два највећа стадиона налази се оно што би требало да се налази у свим српским уџбеницима историје. Али, док се та прича не нађе тамо, ево је овде. А та прича је пред вама јер.. кад неко чува леђа Гвозденом пуку, вредан је хвале. Али, и не само због тога. О, никако само због тога. Важна је. Почиње у Неготину. Наизглед мало место, али овом народу је подарио тај град и многе великане, попут Стевана Стојановића Мокрањца. Уосталом, Хајдук Вељка је, бранећи Неготин, живот дао. Ма, многе познате личности можемо везати за тај град. Чак и неке спортисте. Рецимо... Репрезентативни голман Предраг Рајковић тамо је рођен, а део каријере провео је на "Маракани". Ту, у близини Звездиног стадиона, а малтене на пола пута од Партизановог налази се Улица пуковника Бацића. И то је све што постоји у мапама београдским о њој. Просто, "Улица пуковника Бацића". Да питате многе пролазнике...

 На данашњи дан, 1848. године, рођен је један од највећих србских Војвода — Павле Јуришић Штурм: од оца Отона Штурма, Лужичког Србина, управника ловишта цара Вилхелма I и мајке Хермине. Крштено име му је било Паул Штурм. Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Насију (Француска). По завршеној војној школи, као официр Пруске са чином водника, дочекао је Француско-пруски рат (1870 — 1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника, у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француко-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном. У Србију је дошао пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи Јуриш). Прва супруга му се разболела од тубер...

 Пожртвовање српског војника - При јуришу на аустријске ровове наши војници, пошто су им се били приближили на 20-30 корака, почеше убацивати бобме у ровове и, створивши панику код Аустријанаца, наши почеше да ускачу у ровове. Један наш војник беше упалио бомбу и таман да је баци у ров виде да су наши војници већ ускочили у њега. И испред и позади њега било је наших војника и, видећи да ће бомба, ако је баци, побити наше, он хитро спусти бомбу на земљу и леже на њу. Бомба експлодира и овог јунака разнесе свега у комада, али не повреди ни једнога од наших војника. Он је дао живот како би спасао животе другова који су били око њега. Див јунаци који не признаше капитулацију оставише нам у аманет пример чојства и јунаштва и вечни завет да отаџбину бранимо сложно сви као један. И ја сам један од тих људи који је био у некој чудној вези са тим ратницима. Осетио сам исто што су осећали певајући заједничку песму "Тамо далеко" пред сваки јуриш. Ми преживели, посвећујемо ове приче пото...

Ivankovačka bitka je jedna od prelomnih tačaka Prvog srpskog ustanka i predstavlja prvu pobedu Karađorđevih ustanika nad zvaničnom vojskom Osmanskog carstva. Po gregorijanskom kalendaru bitka se vodila od 18. do 20. avgusta 1805. godine. VREME PRED BITKU Saznavši da se Hafiz paša s velikom vojskom sprema na Srbiju, ustanici su prvi udarili i do 31. jula oslobodili Karanovac (Kraljevo) i Užice. Time su Turci bili proterani iz svih sela i gradova Beogradskog pašaluka, osim Beograda, Šapca i Sokola. Da bi ugušila ustanak, Porta (vlada Osmanskog carstva) je krajem jula uputila iz Niša u pašaluk Hafis-pašu sa oko 15.000 vojnika koji su se, da bi izbili na Beograd, okupili na Vezirovom brdu kod Ćuprije. Ustanici su očekivali napad na ovom pravcu i prikupili su se u dve grupe. Karađorđe je sa prvom grupom od 4.000-5000 ustanika bio je na brdu Gilj, na levoj obali Velike Morave. Sa tog položaja mogao je da brani glavni pravac turskog nastupanja Ćuprija—Jagodina—Batočina—Grocka—Beograd. Drug...

  Volter Bogdanić, trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, jedan od najboljih istraživačkih novinara u SAD i celom anglosaksonskom svetu, svojevremeno je izjavio da mu je „srpsko poreklo važnije od svih nagrada u životu“. Bogdanić je profesor na Katedri za novinarstvo na Univerzitetu Kolumbija i jedan od urednika istraživačke rubrike u „Njujork Tajmsu“. Prvu Pulicerovu nagradu osvaja 1988. godine za seriju članaka u „Vol strit žurnalu“ za istraživanje o ilegalnim medicinskim laboratorijama u SAD. Drugog Pulicera dobija kao novinar „Njujork Tajmsa“, 2005. godine, za istraživanje nesrećnih slučajeva u američkoj železnici, a trećeg osvaja tri godine kasnije za tekst o otrovnim kineskim lekovima na američkom tržištu. Ipak, priču o manipulaciji duvanskih industrija koje stvaraju zavisnost kod pušača, smatra najznačajnijom u svojoj karijeri. Kasnije su ga dve duvanske kompanije tužile, tražeći da plati deset milijardi dolara odštete za klevetu. Ovo je najskuplja tužba u istoriji podignut...